Haled Hoseini – Hiljadu čudesnih sunaca

Još jedno remek delo Haleda Hoseinija. Ono što je fascinantno u ovoj knjizi je upravo način na koji je pisac pronikao u samu dubinu ženske duše. Takođe može se puno saznati o teškom položaju žena u tom delu sveta.

Hiljadu čudesnih sunaca je nezaboravan portret jedne ranjene zemlje i istinski dirljiva priča o porodici i prijateljstvu. Istovremeno prelepa i teška, priča o jednom nemilosrdnom vremenu, nesvakidašnjem prijateljstvu i neuništivoj ljubavi.

Iz knjige:

Marijam je bilo pet godina kada je prvi put čula reč arami.
Desilo se to jednog četvrtka. Sigurno je bio četvrtak, jer se Marijam
sećala da je tog dana bila uznemirena i odsutna, kao što je bivala samo
četvrtkom, na dan kada je Džalil dolazio u kolbu da je poseti. Da prekrati
vreme do trenutka kada će ga napokon ugledati kako nailazi kroz visoku travu i
maše, Marijam se popela na stolicu i skinula majčin kineski servis za čaj.
Servis za čaj bio je poslednja uspomena koju je Marijamina majka Nana
imala od svoje majke, koja je umrla kada su Nani bile dve godine. Nana je
volela svaku plavo-belo porcelansku posudu, vitki luk čajnika, rukom oslikane
zebe i hrizanteme, zmaja na zdeli za šećer, koji je trebalo da štiti od uroka.
Baš je ta posuda iskliznula Marijam iz prstiju, baš je ona pala na podne daske
u kolbi i razbila se.
Kada je Nana videla razbijenu zdelu, lice joj se zajapurilo, gornja usna
zadrhtala, a oči, i ono ćoravo i ono zdravo, usmerile su se u Marijam tupo, ne
trepćući. Nana je bila toliko besna da se Marijam bojala da će u majčino telo
ponovo ući džin. Ali džin nije došao, bar ne tada. Nana je samo zgrabila
Marijam za ruke, snažno je privukla ka sebi i kroz stegnute zube procedila:
"Trapava mala arami. To mi je nagrada za sve što sam zbog tebe pretrpela.
Da mi slomiš jedino što mi je ostalo od majke, trapava mala arami."
Marijam tada nije shvatala. Nije znala da reč arami znači kopile. Niti je
bila dovoljno odrasla da shvati nepravdu, da uvidi kako su krivi oni koji su
arami začeli, a ne sam arami, čiji je jedini greh to što je rođen. Marijam jeste
pretpostavila, po tome kako je Nana izgovorila tu reč, da je ružno i gadno biti
arami, kao neki insekt, kao žohari koje je Nana večito gazila i metlom
izbacivala iz kolbe.
Kasnije, kada je porasla, Marijam je razumela. Po tome kako je ta reč
zvučala u Naninim ustima -više ju je siktala nego izgovarala -Marijam je
osetila sav njen otrov. Razumela je tada šta Nana hoće da kaže, kako je arami
nešto neželjeno, da je ona, Marijam, nezakonit stvor koji nikada neće imati
zakonitog prava na ono što drugi ljudi imaju, na ljubav, porodicu, dom,
prihvatanje.


 

Komentariši