Izlaz iz depresije

Zašto knjiga o depresiji iz pera specijaliste interne medicine? Iskreno govoreći, nisam mnogo znao o depresiji kad sam završio specijalizaciju iz interne. Da, imao sam psihijatriju kao predmet i tokom stažiranja, kada sam i vodio psihijatrijske konsultacije pod nadzorom. Čuo sam i nekoliko predavanja od uvaženih autoriteta na tu temu. Morao sam da budem u toku sa delovanjem, uzgrednim efektima i mogućim interakcijama lekova koji se koriste u lečenju depresije iz prostog razloga što su ih koristili mnogi pacijenti koji su mi dolazili. Ipak sam ostao šokiran kada sam nakon završetka specijalističke prakse pročitao članak u časopisu “Archives of Internal Medicine”, koji prati najaktuelnija istraživanja iz moje oblasti, u kom je utvrđeno da jedan od 3-6 pacijenata koji se ambulantno leče kod interniste pati od depresije. Ako je ovo tačno, razmišljao sam, onda je to najčešća bolest kod mojih pacijenata; a osećao sam se nedovoljno potkovanim da im pomognem da je prevaziđu.

Stoga sam naumio da saznam što je moguće više o depresiji: šta je izaziva, kako se može sprečiti njen nastanak, kao i kako se najbolje leči. Počeo sam da nabavljam i čitam najnovije naučne članke od najeminentnijih psihijatara koji su se bavili ovom tematikom.

Većina ovih članaka bavila se time kako najpreciznije dijagnostikovati ovu bolest ili je obrađivala efekte najnovijih lekova. Oni članci koji su doticali moguće uzroke, obično bi navodili genetičke sklonosti i nekolicinu socioloških faktora rizika.

Kao internista praktičar, svake sedmice sam po nekoliko sati odvajao da pratim tek objavljene studije koje se bave internom medicinom. To je široka oblast koja obuhvata dijagnostikovanje i lečenje bolesti unutrašnjih organa kod odraslih. Jedan od tih “unutrašnjih organa” je i mozak. Oduvek sam gajio duboko interesovanje za proučavanje mozga iz više razloga, a jedan od njih je moje nastojanje da funkcionisanje sopstvenog mozga dovedem na najviši mogući nivo.

Mnogi od mojih svakodnevnih pacijenata upućeni su mi od strane drugih lekara koji nisu uspeli da ustanove pravi uzrok koji izaziva njihove simptome. Često sam bivao zamoljen da dijagnostikujem i lečim ove “teške” pacijente. Nakon otkrića da su oni u većini zapravo depresivni, ne samo da sam nastavio da pratim najnovija istraživanja mozga, već sam počeo da čitam i članke koji su se specifično bavili depresijom.

Malo po malo, počeo sam da shvatam da su potencijalni uzroci depresije prilično broj ni i mnogo ih je više nego samo socijalni faktori i genetika. Kada su 90-te godine otvorile pred naučnicima saznanja o ključnoj ulozi frontalnog (čeonog) režnja mozga u nastanku depresije, shvatio sam da većini ljudi koji pate od depresije nije rečen pravi uzrok njihovog stanja. Skoro niko nije radio na dijagnostikovanju samog uzroka koji je doveo do depresije pacijenta. I šta je bio rezultat? Zavisnost od lekova i/ili psihološko savetovanje kako bi se preživelo. To je često značilo zameniti simptom neobjašnjive tuge za čitav niz fizičkih i mentalnih sporednih efekata lekova. To je ponekad čak značilo ispoljavanje raznih društvenih posledica neadekvatnog savetovanja. Ovim poražavajućim ishodima dodavana je činjenica da je depresija postajala sve prisutnija u savremenom društvu.


besplatna_knjiga

UČLANITE SE
i čitajte odmah!

Već ste član?
Prijavite se ovdje»

izlaz_iz_depresije

Komentariši