Dodir kao koprena sna

Napolju je sijalo sunce i ulice su vrvele od ljudi, a ovo je bio najtužniji rođendan u njenom ţivotu. Lejsi nije mogla da se seti nijednog svog rođendana koji je bio posebno srećan, ali je ovaj zaista bio najgori. Nikada nije mislila da će trideseti rođendan tako brzo doći. Ali toga dana, dvanaestog maja, napunila je trideset godina.
Lejsi je obrisala zamagljeno ogledalo i zagledala se u svoj lik. Koliko ima bora oko očiju? A na čelu? Obrisala je naočare i stavila ih, a zatim se pažljivije zagledala u svoje lice. Da, na čelu ima jednu veliku boru.
Skinula je naočare i počela da suši kosu. To je dugo trajalo, jer joj je kosa bila duga i gusta. Nikada nije pravila posebne frizure. Samo bi osušila kosu i ona bi ravno padala niz leđa.
Lice joj nije bilo ružno, ali je bilo obično. Njene oči su bile sive, ali to niko ni-je ni primećivao, jer je nosila naočare. Ništa na njenom licu nije izazivalo, niti privlačilo posebnu pažnju.

Bila je visoka i vitka. Imala je duge noge, ali male grudi. To nije fer, pomislila je. Onda se setila da treba da ide na posao. Ne treba da gubi vreme saţaljevajući sebe. Obično je uvek govorila da ima divnog šefa, interesantan
posao, dobru platu sa kojom je mogla da kupi skoro sve što je ţelela, pa čak i malo da uštedi.

Imala je više stvari nego većina ljudi i nije imalo smisla da plače za nečim što ne moţe da ima. Međutim, danas nije mogla da se odupre osećanju samosažaljenja.


 

Komentariši