Neizbežno neverstvo

Vili će prirasti Steli za srce onog časa kada ga bude uzela u naručje, pomislio je dok je kroz aerodromsku zgradu punu ljudi i uobičajene vreve išao prema dolaznom terminalu. Iako je sneg padao neprekidno, a duvao je i vetar, na ekranu je stajala informacija da će avion iz Karakasa sleteti na vreme. Hladan talas usledio je u toku te noći, i Osvald nije imao vremena da javi svojoj sestri da će je u Berlinu dočekati veoma niske temperature.

Ko zna da li je uopšte ponela dovoljno toplu odeću, pomislio je. Za svaki slučaj, trebalo je da on ponese sa sobom Evin kaput, i neki topao šal. Kad su takve stvari u pitanju, Stela je ponekad umela da bude zaista nemarna. Garderoba je bila njena opsesija, uvek je važila za besprekorno elegantnu ženu kojoj su druge zavidele na istančanom stilu, ali problem je bio upravo u tome što joj je elegancija uvek bila važnija od praktičnosti.

- Osvalde! Otkud ti ovde, druže? - poznati glas prekinuo ga je u razmišljanju. Podigavši pogled ugledao je osmehnuto lice Klausa Tirlina.

Lice koje bi po svoj prilici zapazio čak i da mu nije bilo tako dobro poznato. Fon Tirlin je izgledao tako da su ga ljudi primećivali, izdvajao se iz mase i često se događalo da se za njim okreću kao da je nekakva filmska zvezda, iako to nije bio. Jednostavno, posedovao je harizmu i vraški dobar fizički izgled, iako mu je bilo već četrdeset godina.

Bio je tek nešto iznad prosečne visine, ali se uvek držao kao da je za glavu viši od ostalih. Priroda ga je obdarila telom rimskog gladijatora i markantnim licem, a povrh svega, on se prema svojim fizičkim
kvalitetima odnosio nekako nemarno, kao da ih uopšte nije svestan.


Nema odogovora

  1. knjigeonline.com 26.03.2016

Komentariši