Paulo Koeljo – Veronika je odlučila da umre

Knjiga je prevedena na više od 40 jezika a nadamo se da ćemo prikupiti i objaviti sva dela popularnog autora na našoj stranici i omogućiti vam besplatno čitanje knjiga.

Bio je to njen prvi normalan dan u azilu za umobolne. Izašla je iz spavaonice, doručkovala u velikoj trpezariji gde su muškarci i žene obedovali zajedno.

Izgledalo joj je kao da je sve, za razliku od onog što se obično prikazuje u filmovima - skandali, vika i dreka, osobe koje se sumanuto ponašaju - obavijeno aurom neke mučne i teške tišine; kao da niko nije želeo da podeli svoj unutarnji svet s neznancima. Posle doručka (sasvim pristojnog, jer Vilet nije izbio na rđav glas zbog loše hrane) - svi izađoše na sunčanje. Istinu govoreći, od sunca nije bilo ni traga - temperatura je bila ispod nule, a bolnički vrt pokriven snegom. - Nisam došla ovamo da čuvam svoj život, već da ga izgubim - reče Veronika jednom bolničaru. - Bez obkoeljozira, morate da izađete na sunčanje. - Ako je neko lud, to ste vi: nema ni tračka sunca. - Ali ima svetlosti, a ona deluje umirujuće na bolesnike.

 

 

Nažalost, naša zima dugo traje; da nije tako, imali bismo manje posla. Nije imalo smisla da se dalje raspravlja; izašla je, malo prošetala, posmatrajući pomno sve oko sebe i tražeći, krišom, neki način da pobegne. Zid je bio visok, kao što su zahtevali graditelji starinskih kasarni, ali stražarnice su bile prazne. Vrt je bio opasan vojnim zgradama, u kojima su danas smeštene muške i ženske spavaonice, upravne kancelarije i pomoćne prostorije za osoblje. Pri prvom, brzom i letimičnom pregledu, zapazila je da je jedino mesto koje se zaista strogo nadzire glavni ulaz, gde su dva stražala proveravala sve koji izlaze ili ulaze. Izgledalo je da se u njenoj svesti sve vratilo na svoje mesto.

Da bi proverila pamćenje, pokušala je da se seti nekih beznačajnih pojedinosti - recimo mesta na kojem je držala ključeve od sobe, najnovije ploče koju je kupila, poslednje knjige koju je izdala u biblioteci.


Komentariši