Sto godina samoće – Gabriel García Márquez

Knjiga kolumbijskog novinara Gabriela Garcíe Márqueza Smatra se jednom od najvećih dela književnosti a prevedena je na 37 jezika i prodana u više od 20 miliona primeraka.
Knjiga je izuzetno je maštovita te puna legendi i anegdota.
Roman “Sto godina samoće” bio je i jedan od razloga zašto je Márquez dobio Nobelovu nagradu za književnost 1982.

Iz knjige:

Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano
Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi
put vidi led. Makondo je onda bilo selo sa dvadeset kuća od blata i trske,
sagrađeno na obali reke, čije su se bistre vode valjale koritom punim
uglačanih oblutaka, belih i velikih kao neka preistorijska jaja.

Svet je bio
tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih
je pokazati prstom. Svake godine u martu jedna porodica odrpanih
Cigana postavila bi svoju čergu blizu sela i, uz treštanje zurli i bubnjeva,
prikazivala nove izume. Prvo su doneli magnet. Jedan krupan Ciganin,
kudrave brade i vrapčijih ruku, koji se predstavio kao Melkijades,
priredio je javnu mađioničarsku predstavu, nazivajući je osmim čudom
mudrih alhemičara iz Makedonije. Išao je od kuće do kuće, vukući sa
sobom dve metalne poluge, i svi su zapanjeno gledali kako kazani, šerpe,
klešta i mangali padaju sa svojih mesta, kako građa očajnički škripi pri
pokušaju da se iz nje izvuku ekseri i zavrtnji, kako se ko zna kada
izgubIjene stvari pojavljuju tamo gde su bile najviše tražene i u silnom
rasulu vuku za Melkijadesovim magičnim gvožđima.

"Predmeti imaju
svoj lični život«, izvikivao bi Ciganin grubim glasom, »stvar je u tome
da im probudiš dušu.« Hose Arkadio Buendija, čija je bujna mašta uvek
išla dalje od obdarenosti prirode, dalje od čuda i mađije, mislio je da se
pomoću ovog nekorisnog otkrića može iskopati zlato iz zemlje.


Komentariši