Šuma – Harlan Koben

Koben u svom stilu, drži vas do poslednje stranice u neizvesnosti i po mnogim mišljenjima ovo je najbolji njegov roman.

Sestra okružnog tužioca Pol-a Koupland-a ni posle dvadeset godina nije pronađena – u noći kad je zašla u šumu, niko nikada je više  nije vidio.

 

Iz knjige:

 

Sedeo sam u sali za fizičko osnovne škole i posmatrao svoju
šestogodišnju kćer Karu kako nervozno održava ravnotežu na gredi,
odignutoj od poda možda deset centimetara, ali kroz nepun sat gledaću
lice mučki ubijenog čoveka.
Niko zbog toga ne bi trebalo da se sablažnjava.
S godinama sam, na najstrašnije moguće načine, naučio da je
klimav taj zid između života i smrti, između najizuzetnije lepote i
nepojmljive ružnoće, između najnevinije pozornice i jezive klanice.
Dovoljan je puki časak da proletiš kroz njega. Jednog trena život deluje
kao idila. Sediš bezazleno u sali za fizičko osnovne škole. Tvoja se
ćerčica vrti. Glas joj je malo ošamućen. Oči su joj zatvorene. Na licu joj
vidiš izraz njene majke, onaj s kojim je imala naviku da sklapa oči i
osmehuje se, i prisećaš se koliko je uistinu klimav taj zid.
“Kope?”
Bila je to moja svastika Greta. Okrenuo sam se ka njoj. Greta me je
posmatrala sa uobičajenom brigom. Osmehnuo sam se da joj je
razvejem.
“O čemu razmišljaš?”, prošaputala je.
Znala je. No svejedno sam slagao.
“O portabl kamerama”, rekao sam.
Ostali roditelji bili su zauzeli sve stolice na sklapanje. Stajao sam
pozadi, prekrštenih ruku, naslonjen na cementni zid. Nad vratima su
virila istaknuta pravila, a na sve strane bile su raštrkane one nesnosno
zašećerene krilatice pune nadahnuća, u stilu: “Nemoj mi reći da je nebo
granica kad na Mesecu ima čovečjih stopa”. Stolovi za užinu bili su
sklopljeni. Naslonio sam se uz njih, osećajući hladnoću čelika i metala.
Sale u osnovnim školama ni za trun se ne menjaju iako mi starimo.
Samo kao da se smanjuju.
Pokazao sam rukom na roditelje. “Ovde ima više kamera nego
dece.”


 

Komentariši