Catriona Ward – Zadnja Kuća u Nepotrebnoj Ulici

Ted Banerman živi sam sa svojom mačkom Olivijom u trošnoj kući sa daskama na kraju slijepe ulice

Nezaposlen je, puno pije i pati od nekoliko nedijagnostikovanih problema mentalnog zdravlja. Njegova ćerka Loren s vremena na vreme dolazi u posetu, ali nikada ne izlaze kada ona izađe, a njihov odnos je uvek napet i često nasilan. Kada se žena po imenu Di useli u napuštenu kuću pored, dok je u potrazi za svojom sestrom, koja je kidnapovana pre mnogo godina, Tedov život počinje da se pretvara u haos.

Taj sinopsis je kratak i pokriva samo osnove

Takođe je beskorisno, jer ništa u Poslednjoj kući u Needless Streetu nije ono što izgleda. U stvari, Vordov najupečatljiviji podvig ovde je to što čitaoce drži da nagađaju od prve do poslednje stranice, čak i nakon što otkrije istine koje menjaju sve. Nekoliko važnih činjenica je jasno od početka: Diina sestra je kidnapovana kao dete dok je bila na odmoru i Di je opsednut time da je pronađe, Ted je usamljenik kojeg proganja duh svoje majke i živi u trošnoj kući, a Di misli da je Ted oteo njenu sestru.

Slasher filmovi pružaju objektiv koji uokviruje ovu horor priču

Ova Noir avantura pokazuje da Silvija Moreno-Garsija može sve, sa stilom na pretek.

Pregled Knjige

Prilično jasno, zar ne? Pa, onda je ostalo: bogovi zakopani u šumi, misterija Lorenovog sporadičnog prisustva i mračnog raspoloženja, ljuti zeleni dečaci koji žive na tavanu i Olivija, mačka koja priča, čita, veruje u Boga, želi da ima TV pokazuju, i pati od disocijativnog poremećaja identiteta. To bi moglo zvučati zbunjujuće, ali sve je to deo mračnog, čudnog sveta koji je Vard kreirao za ovu uznemirujuću priču, i sve ima smisla.

Vord izuzetno dobro koristi nepouzdane naratore. Ted se, na primer, seća detalja iz svog detinjstva. Njegova majka je znala šta je on u ranoj mladosti nakon što ga je zatekla kako ubija životinju, a njene reči u tom trenutku ga nisu napustile: „Dugo sam se plašio da je to u tebi. Sada je to potvrđeno. Nalazim da to je olakšanje. Ne moram više da mislim o tebi kao o svom sinu. Ne moram više da tražim u srcu ljubav koju ne mogu da osetim.” On takođe nestaje danima i zatekne sebe kako govori stvari poput „napravio sam neku štetu kada sam bio napolju“ ili shvata da misli na „pogrešno sećanje“.

‘Poslednja kuća u ulici bez potrebe’ je složena i višeslojna, ali više liči na multiverzum nego na luk. Vreme je mutno i svi su neredoviti.

Di je vođena svojom opsesijom i čini se da donekle kontroliše, ali tada se ta slika ruši; plaši se spavanja jer će joj „crvene ptice doleteti u glavu“. Loren nije Loren, a takođe pati od teškog disocijativnog poremećaja identiteta. I neću ni početi sa mačkom koja priča. Poglavlja se smenjuju između Teda, Olivije, Loren i Di, i nijednom od njih se ne može verovati.

Sve u Poslednjoj kući u ulici Needless Street je staro, prljavo ili pokvareno. Isto važi i za psihu njegovih likova. Jezivo propadanje spoljašnjeg sveta odražava njihovo mentalno stanje. Niko nije onakav kakvim se čini, činjenica koja je izgubljena za njih. Ted, na primer, sam sebi nije poznat:

Skinuo sam ogledala pre nekoliko godina jer su uznemirila Loren. Ali ne treba mi ogledalo da bih znao kako izgledam. Njene reči su me ubole. Veliki, debeli. Moj stomak je gumena vreća. Visi kao da je vezan tamo. Sve vreme sam sve veći. Ne mogu to da pratim. Prebacujem stvari, odbijam se od vrata. Nisam navikao koliko mesta zauzimam u svetu.

Poslednja kuća u ulici Needless je složena i višeslojna, ali više liči na multiverzum nego na luk. Vreme je mutno i svi su neredoviti. Postoji istina koju počinjemo da uviđamo relativno rano, ali kada stojite na klimavim nogama, a naracija vam stalno baca krivulje, verovati da znate šta se dešava je skoro nemoguće.

Vord je talentovan pripovedač, i ona to pokazuje ovde. Atmosfera u ovom romanu je depresivna i neobičnost može da dovede do zabune — „„Prvi put kada sam pokušala da pobegnem“, kaže ona, „uzeo mi je noge. Razbio ih je između dve daske maljem. Drugi put sam pokušao , sišao si mi s uma'“ — ali iskustvo je drugačije od bilo čega drugog, i to ga čini obaveznim štivom za one koji vole vrstu lavirinta narativa koji izvlače tepih ispod vas, šaljući vas da se prevrnete u mračna, mračna soba.