Klark Ešton Smit – Knjiga Ejbonova

Sa strahopoštovanjem ušli smo u beskrajni hodnik sa visokim svodovima od uglačanog belog mermera kao kosti protkanog izuzetno krvlju. Iz neke daleke niše pronicljivi glas je pevao hronike naših prošlih i budućih života u ovoj i drugim zlobnijim dimenzijama.

Sa ovom dugo očekivanom publikacijom Crne knjige Klarka Eštona Smita, imamo privilegiju da istražimo izvore blistavog, sveznajućeg, kosmičkog naučnika-umetnike. Stranicu za fascinantnom stranicom otkrivamo retke kristale kosmičke percepcije. Ono što zadivljuje je jasnoća, fokus i intenzitet direktne inspiracije, briljantne sirovine superzemaljskog genija kakvu vidimo nepretenciozno zabeleženu u knjizi ideja majstora.

Smitovi zapisi zrače beskonačnim razumevanjem baš kao što njegove dovršene pesme i čudne priče nude čitaocu neverovatan uvid u kosmičke sile i sukobe, bilo u umu svakog pojedinca ili unutar nemerljivih moći izvan beskonačnosti. Smitov poklonik će uživati u razmišljanju o dubokoj transformaciji ovih nesputanih, sveopštih ideja iz Crne knjige u gotova umetnička dela. Svako ko nije upoznat sa Smitom biće radosno preplavljen ovim uvodom u neizrecivu dubinu kosmičke vizije.

U kreacijama Smitovog uma, visoko uglađenog ogledala kosmičkih sila koje oblikuju naše postojanje, čitalac može jasno videti i razumeti ono što bi inače izgledalo samo udaljeno ili bizarno.

Ogromne zasluge moraju ići neumoljivim naučnicima koji su omogućili ovo dugo očekivano objavljivanje Crne knjige Klarka Eštona Smita.

Rad na transkripciji R. A. Hofmana i Donalda Sidni-Frajera zahtevao je neograničeno strpljenje i marljivost. Opsežna napomena Donalda Sidni-Frajera povezuje Crnu knjigu sa celokupnim Smitovim stvaralaštvom na izuzetno koristan i informativan način.

Čitalac će biti oduševljen dodavanjem dva memoara Džordža F. Hasa, „Kao što se sećam Klarkaš-Tona” i „Uspomene na Klarkaš-Tona”. Evo pronicljivog, ličnog pogleda na Klarka Eštona Smita, izvanrednog naučnika-umjetnika koji nam slobodno nudi vrhunsku mudrost stečenu iz njegovog jedinstvenog kosmičkog pogleda.

Sveska, naravno, nikada nije bila namenjena za objavljivanje, iako su se određeni odlomci koje je Smit odabrao pojavio u amaterskom časopisu The Acolite kao „Odlomci iz Crne knjige Klarka Eštona Smita” u izdanju za proleće 1944. i kao „The Philosophi of the Veird Tale“ u izdanju za jesen 1944. (vidi stavke E:2-13). Tokom posete R. A. Hofmana Smitu u nedelju 22. avgusta 1945, Smit je pokazao Hofmanu svoju beležnicu, koji je tada sugerisao da bi se neki prikladni odlomci mogli pokazati od interesa za čitaoce Acolite.

Smit je pristao na ovo, i dok su razmatrali mogući naslov za knjigu, Hofman je, zadivljen njenim crnim kožnim koricama, predložio Crnu knjigu, što je Smit spremno prihvatio; kao što je odavno navikao da svoju svesku naziva upravo ovim naslovom, odnosno svojom „crnom knjigom“. (U dogledno vreme Smit je odabrao i pripremio izvestan broj odlomaka koje je zatim poslao Hofmanu, koji ih je zauzvrat preneo Frensisu T. Lejniju, glavnom uredniku časopisa The Acolite.)

Smit je umro 14. avgusta 1961, a njegova udovica, bivša Kerol Džons Dorman, koja je putovala da se oporavi od gubitka muža, prošla je i provela nekoliko dana u Los Anđelesu početkom oktobra.

Po odlasku poverila je Crnu knjigu na privremeno staranje R. A. Hofmanu (koji je vratio svesku gospođi Smit u martu 1962). Hofman je zajedno sa jednim od svojih prijatelja Donaldom Sidni-Frajerom odlučio da knjigu prepiše i sačuva za dobrobit studenata Smitovog dela. Dešifrovanje i transkripciju su započeli 14. oktobra, dva meseca nakon Smitove smrti, a do sledećeg 14. novembra, mesec dana kasnije, uspeli su da dešifruju, transkribuju i urede svu književnu materiju u svesci. U narednih nekoliko nedelja nakon poslednjeg datuma, Hofman i Frajer zajedno su pažljivo lektorisali svoju transkripciju, proveravajući je u svakom trenutku u odnosu na original. Zatim, tokom decembra meseca, oni su pojedinačno lektorisali transkripciju, prvo Hofman, a zatim Frajer, svaki se pozivajući na originalni rukopis kad god bi se pojavila bilo kakva sumnja ili pitanje u pogledu tačnosti datog odlomka ili reči.

Konačno, tokom poslednje nedelje januara 1962, tokom meseca februara i prve nedelje marta, Hofman i Frajer su izvršili konačnu lekturu sadašnje transkripcije, uvek je proveravajući u odnosu na originalnu svesku. Sve u svemu, sadašnji tekst u celini je lektorisan ukupno četiri puta; i sveukupno je proverena u odnosu na originalnu svesku ukupno tri puta (prvi put tokom dešifrovanja i transkripcije, drugi put tokom originalne dvostruke lekture i treći put tokom četvrte i krajnje lekture), da ne pominjemo dodato provera potrebna za posebno teške ili upitne odlomke i reči. Većina ovih poteškoća je na kraju rešena uz pomoć lupe. Ipak, ostalo je nekoliko krajnje upitnih reči.

Sveska je bila uvezana u crnu kožnu koricu dužine 8 1/8 inča, širine 6 1/4 inča i debljine 11/16 inča, širine kičme. Napisano je na belom labavom poređanom papiru, svaki list dužine 7 3/4 inča i širine 5 inča, sa 37 redova na stranici. Pisan je pretežno crnim mastilom, a povremeno i plavim mastilom, osim jednog dela pisanog ljubičastim mastilom (videti tačke V:1-11) i izuzev nekoliko raznih beleški pisanih olovkom (videti stavke M:2-5).

Napisano je skoro neodgonetljivom nažvrljanom dugačkom rukom

Kuondam sistem kvačica koji se koristi za proveru naslova, epigrama i tako dalje, pokazao se neizvodljivim za reprodukciju u sadašnjem izdanju Arkham House-a. Redosled materijala nije savršeno hronološki, jer redosled takvih u originalnoj svesci, naravno, nije bio savršeno hronološki, nove stranice i stavke se ubacuju među stare.

Za Smitov sopstveni opis svoje beležnice, čitalac se poziva na belešku autora koja prethodi „Odlomcima iz Crne knjige Klarka Eštona Smita“ (vidi tačku E:1).

Prepisivači su nastojali da, tokom svog posebnog procesa dešifrovanja i transkripcije, budu što verniji originalnoj svesci, zadržavajući čak i precrtane ili na drugi način izbrisane reči, kao i da reprodukuju sve tekstualne nedoslednosti i netačnosti.

Tako, osim vrlo malog broja, veoma malih izmena, čitalac ima pred sobom tekst Crne knjige Klarka Eštona Smita upravo onakav kakav je bio u vreme njegove smrti.